Sedeli smo za stolom, ručali i s vremena na vreme razmenjivali po koju rečenicu. Izbegavao sam da pravim šale na njegov ili bilo čiji račun, čak i da gledam u njegovom pravcu, to radim otkako smo se svađali. Kad ne ume da prihvati šalu, onda ću ja razgovore smanjiti na minimalni nivo. Umesto toga sam gledao u svoj tanjir sa tunjevinom, prevrtao je viljuškom i mešao sa kečapom. Odjednom je upitao zašto se uopšte zove "tunjevina". Odgovorio sam mu da je tako jer se pravi od ribe koja se zove tuna ili tunj.

"Ne, mislim da nije zato", uzvratio je samouvereno, stavljajući parče hleba u usta, "zovu je tako jer je usitnjena."

"Usitnjena?", zabezeknuo sam se.

"Da."

Da je bilo ko drugi ovo rekao, smejao bih se i zezao ga. Ovako, samo sam mu pokazao kutiju i mesto gde su napisani sastojci iz konzerve i nastavio da jedem. Nisam hteo da se ubeđujem, ispravljam greške prirode i lošu povezanost njegovih, kojih ionako ima malo, sivih ćelija.

Uvek kažem, live long and stay stupid, it's way easier.