Misli jednog kameleona...

Moguće da je pomalo bajata vest, ali tek pre par dana sam čuo kako se planira izgradnja velikog krsta u Kragujevcu. Biće visok 18m i blagosloviće, naravno, svakog kragujevčanina ili bilo kog putnika koji tuda bude prošao, poklonio se i prekrstio. I bilo je vreme da se u Srbiji uradi nešto ovako, jer samo Bog čuva veliki Srbski narod. A onda su me nišlije još više iznenadile najavivši krst od 80m metara, što je tek pravi poklon za Boga i nas Srbe. Zanemarimo činjenicu da u Nišu verovatno ne postoji građevina viša od toga, Bog će nas videti i zavoleti još više nego što nas voli sad, pa će nam izgraditi nekoliko škola, bolnica i otvoriće par fabrika kako bi se zaposlili oni koji nemaju posao (zli jezici kažu da je najveći procenat nezaposlenih baš u Nišu, ali zašto bismo im verovali, da je to istina, gradonačelnik bi dozvolio da se izgradi kargo centar na aerodromu, za koji opet neki tamo kažu da bi doneo više od dve hiljade radnih mesta, ali to je čista laž čim gradonačelnih ne pristaje). Takođe, neki protivnici Boga i Srbskog naroda pričaju kako bi postavljanje tog krsta ličilo na pobadanje krstače nad, ionako već mrtvim, gradom, ali nikako ne treba verovati tom proevropskom šljamu koji želi da nas udalji od Boga.

Dakle, prvo da izgradimo krstove i još poneku crkvu, a tek onda ćemo misliti o školama koje se raspadaju, nesređenim terenima obraslim travom bez koševa i koševima bez obruča, fabrikama i preduzećima koja ne rade, o nekim tamo jadnicima koji tvrde kako ne mogu da nađu posao, a ustvari su obične lenčuge koje bi radije skapavale od gladi nego nešto radile. Treba samo verovati u Boga, ići u crkvu, moliti se, i garantovano nas čeka bolji život na onom svetu. To što će Niš potrošiti milion i po evra, a Kragujevac oko 110000 je ništa u odnosu na sve blagodeti koje nas čekaju kad nas Bog pogleda.

Sve će to Bog i narod pozlatiti.

Ne, nije reč o najnovijem dostignuću svima drage, plave, nepotopljive pevačice sa polnim organom u glavi u krađi i kopiranju, mada bih imao ponešto da kažem i na tu temu, ali neću, jer bi se svelo na uzvike gađenja i onomatopeje povraćanja, već o mojoj postepeno građenoj nesposobnosti da spavam noću. Dok ovo pišem, sat u uglu monitora pokazuje 4:14, a ja sam i dalje budan. Pokušao sam malopre da spavam, ali mi nije baš išlo. Juče takođe.

Dobra strana ovakvog načina života je što imate vremena da radite besmislene stvari, poput besomučnog pregledanja ko je postao fan koje grupe, ko je okačio koji bezvezni klip, pisanje bloga na kome članke objavljujete u razmaku od nekoliko meseci itd. Na (ne)sreću, postoji i loša strana (ona postoji i bez dobre), a to je da možete propustiti lepe stvari, kao što su jutra i ispijanje jutarnje kafe sa lepim komšinicama, na primer. Ili predavanja na fakultetu. Ili jutarnji džoging. Ili iritirajući cvrkut docimerovih ptičica. Ili prepodnevni san. Ustvari, mislim da su jutra precenjena, dan takođe. Više mi se sviđa noć jer je u bar dve stvari bolja od dana. Prvo, mnogo je mračnija, i drugo, uglavnom je idiot-free.

Verovatno ste do sada shvatili da ovaj članak govori ni o čemu i da ste nepovratno izgubili nekoliko minuta svog života. Bilo mi je zadovoljstvo da vam to učinim.

Danas sam išao do menze

vetar me užasno nervirao

pa sam mu rekao da ga duva...

i on je duvao...

Zar i ti, sine... Papo?!

Uf, pauza... Odmor od smorova sa fakulteta, glupih profesora, dabrova i drugih zverinja (zamislite me kako dišem duboko, kao da pokušavam da udahnem slobodu)...

Ne ide mi se na predavanja, samo bih da malo duže spavam, crtam i čitam prave knjige, da visim sa društvom i da igram fudbal... i Evidence i Call of Cthulhu, naravno. :)

Prsti me još uvek bole od gitare. Tek sada sam počeo da učim neke pesme, mučim se da nateram levu ruku da radi ono što ja hoću.

Desetog oktobra mi je bio rodjendan. :) Kako godine brzo prolaze... Pomalo me to plaši. Sva deca maštaju da porastu, a kad dodju u dvadesete, kao i ja, požele da tu ostanu zauvek. Anyway, te večeri sam izveo društvo na piće, tačnije na koktele. :) Kakva lepa umetnost, umetnost mešanja pića. Neka priča ko hoće kako mešanje pića nije dobro, ja to volim. Fora je kad piješ piće, a u stvari piješ najmanje pet vrsta. ;)
Ne mogu da zamislim nijednu žurku bez vinjak-kole. Ako nema onda pijem bambus. Ako nema ni toga, onda pijem pivo. Kao pravi metalac... :)

Čitamo se uskoro. Možda dotad nadjem i nešto pametno da pišem... 

P.S. Nisam vam pokazao moju prvu priču Andjeo. Pročitajte... :)

E, gde ste ljudi?

Znate, primetio sam u poslednje vreme da ne ispunjavam sva obećanja koja dajem ljudima. Eto, moj blog je čist primer. :)

Od kada sam pretposlednji put pisao, dogodilo se prilično mnogo svega i svačega... ustvari i nije, sve što sam radio letos je učenje. Uhvatio sam uslov odgovarajući kod one koze (ne volim da vredjam devojke i žene ali je ona stvarno jedna kozetina!) koju sam opisivao u jednom mom članku od pre. Znate, ona glupa... :) Nije joj malo što mi je zagorčavala život celog semestra, već me je i na kraju dokusurila davši mi jebenu še