Čestitamo! Upravo čitate blog najvećeg baksuza na svetu!!! A to sam JA! Čovek koji... aaaaaaaaaaaa (neljudski krik), ma šta da vam pričam o sebi i da smaram, bitno je da znate da sam to... baksuz... baksuz nad baksuzima.

And the story goes like this...

Upoznao sam pre nekoliko večeri jednu devojku, prelepu, bajnu i nestvarnu (pih, kao da bih pisao o drugačijoj). Ustvari, znam je od ranije samo iz vidjenja ali nikada nismo vodili duboke razgovore (ne uključuju problem Kosova ili Iraka, globalno zagrevanje i neophodnost recikliranja). I tako preksinoć ja sretnem svoju sestru Milenu i NJU - Milenu (da, u pitanju su dve Milene) kako šetaju gradom. Pozdravim se sa sestrom a onda me kao grom stari hrast rascepi nežan i umiljat glasić koji mi kaže: "Ćao Miloše." WTF!!! She knows my name?!?!?! "Hej, ćao...", rekoh ja, ostavši i dalje u stanju čudjenja i ne mogavši da se odmah setim njenog imena. A onda mi za 2.309234 sekunde u glavu dodje i to: Milena! "Da, Milena Tomić", progovori prva od dve ličnosti u mom umu.

Odmah su te dve ličnosti povele raspravu o tome šta raditi. Ići s njima ako je moguće, naravno! Oduševljena druga ličnost, zvaćemo je broj 2, dok ćemo prvu zvati, logično, broj 007, odmah prihvati plan of the 007 i na njihovu molbu naredi nogama da podje u stopu s njima.

Sedeli smo u Džungli i jeli banane (Džungla je  ime kafića a banana ustvari nije bilo nego smo pili sokove). Ogroman zvučnik, koji je stajao tik pored našeg stola i ispuštao neke neljudske krike, vršio je pritisak na moje jadne bubne opne i pretio da spisku svojih grehova dodam i njegovo ubistvo. U toj galami, dok pevač proklinje nekakvu ženu, smo razmenili nekoliko reči i moram reći da me je još više tada iznenadila time što je znala na koji fakultet idem, u kom gradu itd. i baš me čudi da nije spomenula da slučajno zna kakve bokserice nosim... To je značilo samo jedno - izgleda da se raspitivala o meni! I to verovatno kod moje sestre. “Interesting...” pomislih, dok je 007 zadovoljno trljao dlanove uz evil osmeh. Iako smo se veoma slabo čuli, razgovarali smo i delovala je... hmm, mislim da smem da kažem da je delovala zainteresovano. Pomenuo sam već da je znam od pre, ali nikad do sad nisam osetio one leptiriće u stomaku kad sam pored nje. Tada sam znao - gladan sam i na ivici da se zaljubim.

Posle je usledio odlazak u diskoteku, gde DJ pušta dvadesetak pesama i to sledećim redom: Prodigy, neki tehno-d’n’b-shit, dve pesme od Van Gogh-a (Kolo i Neko te ima noćas) a na kraju sve začini narodnjacima! Ekspresno i još neke glupe pesme vrti ama baš na svakih pola sata otprilike. More terajte se ekspresno u pizdu materinu! Sorry, morao sam to da kažem. I tako mi tamo nešto stojimo, klimamo glavama, ja pokušavam nešto da kenjam ali se ništa ne čuje, atmosfera postaje dosadna... plašim se toga... one vole da im se priča nešto, pa makar to bilo o žuljevima na nezgodnim mestima. Prvo veče - ništa.
Mislili smo da ćemo se videti sutradan, ali smo se nekako mimoišli u tih pola km2 i dva kafića.

Subota. Ja raspoložen kao nikada. Ponekad mi reči dolaze tako lako a ponekad sam stvarno ćutljiv. I tad sam je video opet. Opet je delovala kao u četvrtak... popričali smo, ali nemamo isto društvo pa smo opet morali da se razdvojimo.

------------------------------------------------------------------------------------------------
Ovaj članak pokušavam da napišem već tri dana i nikako da mi uspe. Zbog neke greške na blogu sam izgubio polovinu članka i sad ne mogu da se setim šta sam sve pisao. Zato da ne dužim već ću preći na stvar.
------------------------------------------------------------------------------------------------

Pitao sam sestru da li bi trebalo nešto da znam o Mileni. Naravno, mislio sam na to da li ima dečka. I znate šta, IMA GA! Aaaaaaaaaaaaa ((opet neljudski krik) (dere se 007)). To samo može meni da se desi. Kako to da mi uvek zapadne za oko zauzeta devojka?!
I šta bi ja sad trebalo da radim?! Nisam pametan uopšte...