“Sledeći!”, začulo se sa druge strane belih vrata. Na njima je stajala lepa, crna pločica sa izgraviranim imenom doktora Simonovića. Jedna drhtava ruka je uhvatila kvaku, nežno je pritisnula i otvorila vrata sa izvesnom dozom straha.
“Uđite, mladiću”, reče doktor neočekivano ljubazno.
“Ko bi rekao da je ovo isti čovek koji se onako izdrao malopre”, pomisli pacijent koji je ulazio. Razgledao je ordinaciju za trenutak. Uredno složeni sto ispred doktora, idobna stolica za pacijente, diplome na zidovima... Sve to mu je ulivalo poverenje, ali je još uvek mrzeo doktore. Oni nikada ne saopštavaju dobre vesti. A ipak, nisu ni oni krivi, sa ljudima uvek nešto nije u redu.
“Izvolite, sedite”, reče doktor, prekinuvši mu ove trenutke razmišljanja. “Recite mi razlog vaše posete.” Dok se spremao da odgovori, još jednom mu prolete nekoliko slika kroz um i obli ga znoj. Možda je doktor pomislio da se ovaj znoji zbog njega ili straha koji gaji prema nečemu što je primetio u ordinaciji. Medjutim, rešio je da bude strpljiv i da sačeka da njegov pacijent odgovori.
“Ovaj...”, najzad pacijent prekide tišinu koja se u debelim slojevima nataložila za tih nekoliko sekundi, “došao sam kod vas jer se osećam veoma bolesno nekoliko poslednjih dana.”
“Molim vas, detaljno mi ispričajte kako se osećate.”
“Pre nedelju dana sam šetao gradom u društvu nekih drugova. Duvao je hladan vetar a oblaci se namerili da uguše sunce koje je do tada veselo gledalo na bezbrižne stanovnike Zemlje. Sreli smo neke stare drugove i drugarice i malo popričali s njima kad nas je iznenada prekinula kiša. Otišli smo svako svojim putem. Kad sam došao kući, moja porodica je primetila da sam drugačiji. Bio sam, kako vi doktori kažete za decu, hiperaktivan. A onda su počeli i problemi. Na predavanjima nisam mogao da održim pažnju, uvek su mi misli lutale negde, više nisam lepo spavao, u stvari, nisam nikako spavao, što se odrazilo na ceo moj život a posebno na prostor ispod očiju, kao što možete da vidite. Zatim sam primetio da mi i srce nepravilno radi. Jednog trenutka je sve normalno, kad odjednom ono ubrza ludački. Ponekad ihvatim sebe kako sedim na terasi, buljim u zvezde i uzdišem.
“Zanimljivo...”, promrmlja doktor.
“Možete li mi reći šta se dešava sa mnom? Koji lek treba da popijem da sve to prođe?” reče mladić tužnim tonom usaglašenim sa izrazom u očima.
“Bojim se da je vaš slučaj beznadežan. Za takvu bolest još uvek nema leka.”, samouvereno mu odgovori doktor. “Vi ste nepovratno zaljubljeni i nijedan doktor vam ne može pomoći. Ako želite da ostanete u istom stanju neka vam ta devojka bude još uvek drugarica, ako želite da se stanje pogorša - neka vam bude devojka. A ako želite da se izlečite - oženite je! Posle toga nećete imati probleme ni sa srcem ni sa snom. Doviđenja i ne zaboravite da platite pregled na šalteru.”