[Generalna
]
16 Septembar, 2011 00:04
Ne stvarno, samo virtuelno. Ako neko slučajno naiđe na ovaj blog, neka se uputi i na milosevicmilos.blogspot.com. Većina postova odavde je preseljena tamo, a biće valjda i novih.
[Generalna
]
18 April, 2010 12:00
Moguće da je pomalo bajata vest, ali tek pre par dana sam čuo kako se planira izgradnja velikog krsta u Kragujevcu. Biće visok 18m i blagosloviće, naravno, svakog kragujevčanina ili bilo kog putnika koji tuda bude prošao, poklonio se i prekrstio. I bilo je vreme da se u Srbiji uradi nešto ovako, jer samo Bog čuva veliki Srbski narod. A onda su me nišlije još više iznenadile najavivši krst od 80m metara, što je tek pravi poklon za Boga i nas Srbe. Zanemarimo činjenicu da u Nišu verovatno ne postoji građevina viša od toga, Bog će nas videti i zavoleti još više nego što nas voli sad, pa će nam izgraditi nekoliko škola, bolnica i otvoriće par fabrika kako bi se zaposlili oni koji nemaju posao (zli jezici kažu da je najveći procenat nezaposlenih baš u Nišu, ali zašto bismo im verovali, da je to istina, gradonačelnik bi dozvolio da se izgradi kargo centar na aerodromu, za koji opet neki tamo kažu da bi doneo više od dve hiljade radnih mesta, ali to je čista laž čim gradonačelnih ne pristaje). Takođe, neki protivnici Boga i Srbskog naroda pričaju kako bi postavljanje tog krsta ličilo na pobadanje krstače nad, ionako već mrtvim, gradom, ali nikako ne treba verovati tom proevropskom šljamu koji želi da nas udalji od Boga.
Dakle, prvo da izgradimo krstove i još poneku crkvu, a tek onda ćemo misliti o školama koje se raspadaju, nesređenim terenima obraslim travom bez koševa i koševima bez obruča, fabrikama i preduzećima koja ne rade, o nekim tamo jadnicima koji tvrde kako ne mogu da nađu posao, a ustvari su obične lenčuge koje bi radije skapavale od gladi nego nešto radile. Treba samo verovati u Boga, ići u crkvu, moliti se, i garantovano nas čeka bolji život na onom svetu. To što će Niš potrošiti milion i po evra, a Kragujevac oko 110000 je ništa u odnosu na sve blagodeti koje nas čekaju kad nas Bog pogleda.
Sve će to Bog i narod pozlatiti.
[L(j)udi
]
16 April, 2010 03:29
Sedeli smo za stolom, ručali i s vremena na vreme razmenjivali po koju rečenicu. Izbegavao sam da pravim šale na njegov ili bilo čiji račun, čak i da gledam u njegovom pravcu, to radim otkako smo se svađali. Kad ne ume da prihvati šalu, onda ću ja razgovore smanjiti na minimalni nivo. Umesto toga sam gledao u svoj tanjir sa tunjevinom, prevrtao je viljuškom i mešao sa kečapom. Odjednom je upitao zašto se uopšte zove "tunjevina". Odgovorio sam mu da je tako jer se pravi od ribe koja se zove tuna ili tunj.
"Ne, mislim da nije zato", uzvratio je samouvereno, stavljajući parče hleba u usta, "zovu je tako jer je usitnjena."
"Usitnjena?", zabezeknuo sam se.
"Da."
Da je bilo ko drugi ovo rekao, smejao bih se i zezao ga. Ovako, samo sam mu pokazao kutiju i mesto gde su napisani sastojci iz konzerve i nastavio da jedem. Nisam hteo da se ubeđujem, ispravljam greške prirode i lošu povezanost njegovih, kojih ionako ima malo, sivih ćelija.
Uvek kažem, live long and stay stupid, it's way easier.
[Generalna
]
09 April, 2010 04:01
Ne, nije reč o najnovijem dostignuću svima drage, plave, nepotopljive pevačice sa polnim organom u glavi u krađi i kopiranju, mada bih imao ponešto da kažem i na tu temu, ali neću, jer bi se svelo na uzvike gađenja i onomatopeje povraćanja, već o mojoj postepeno građenoj nesposobnosti da spavam noću. Dok ovo pišem, sat u uglu monitora pokazuje 4:14, a ja sam i dalje budan. Pokušao sam malopre da spavam, ali mi nije baš išlo. Juče takođe.
Dobra strana ovakvog načina života je što imate vremena da radite besmislene stvari, poput besomučnog pregledanja ko je postao fan koje grupe, ko je okačio koji bezvezni klip, pisanje bloga na kome članke objavljujete u razmaku od nekoliko meseci itd. Na (ne)sreću, postoji i loša strana (ona postoji i bez dobre), a to je da možete propustiti lepe stvari, kao što su jutra i ispijanje jutarnje kafe sa lepim komšinicama, na primer. Ili predavanja na fakultetu. Ili jutarnji džoging. Ili iritirajući cvrkut docimerovih ptičica. Ili prepodnevni san. Ustvari, mislim da su jutra precenjena, dan takođe. Više mi se sviđa noć jer je u bar dve stvari bolja od dana. Prvo, mnogo je mračnija, i drugo, uglavnom je idiot-free.
Verovatno ste do sada shvatili da ovaj članak govori ni o čemu i da ste nepovratno izgubili nekoliko minuta svog života. Bilo mi je zadovoljstvo da vam to učinim.
[Misli
]
20 Januar, 2010 18:09
Postoje stvari koje je bolje zadržati u sebi, ne izgovoriti ih niti pustiti na slobodu, već samo razmišljati o njima i nagomilavati ih u duši, držati iza rešetaka, zaključane, da bi voljeni ostali bezbedni. Te stvari su obično stravično razorne i samo jedna kap može izazvati lančanu reakciju i eksploziju neviđenih razmera, supernovu života.
[Filozofija
]
20 Jul, 2009 00:43
Pre izvesnog vremena dolazim u stan i stavljam na sto neka peciva koja sam kupio u obližnjoj pekari (pošto mi se studentska menza ogadila) i, pošto sam bacio ključeve i ostatak stvari iz džepova u sobu, sedam i počinjem da otvaram kesu. Njam-njam, rol-viršla, samo što su je ljubazne i ne-baš-zgodne devojke iz pekare izvadile iz rerne, hrskava i vruća. Zagrizem, onako muški, kad ono cvrc! Viršla je manja od peciva koje je okružuje i skroz na drugom kraju. U sledećem grizu sam već došao do nje, ali nešto razmišljam: ako je pecivo život, a viršla sva sreća i zadovoljstvo u njemu, obično je nema za celo pecivo i nalazi se ili na jednom ili na drugom kraju. Ako je nađete na početku, neće biti dovoljno za kraj, i obrnuto. Tako je možda i sa srećom u životu.
Najbolje bi bilo da iseckaju prokletu viršlu, praznina se lakše podnosi kada je ispunjena barem malom količinom sreće, pardon, viršle. :)
[Generalna
]
15 Decembar, 2008 02:11
Danas sam išao do menze
vetar me užasno nervirao
pa sam mu rekao da ga duva...
i on je duvao...
[Generalna
]
19 Decembar, 2007 20:40
Zar i ti, sine... Papo?! 
[Filozofija
]
10 Decembar, 2007 16:44
U prirodi lepote je da fascinira i opčinjava ljude, da svojim nevidljivim prstima dodirne naše najdublje želje i osećanja i da ih svojim snažnim kandžama izvuče na površinu. Ali je takođe u prirodi lepote i prolaznost. Vreme neumitno teče i za nju. Svakim sekundom talasi vremena je preplavljuju i skidaju sloj po sloj, otkidaju deo po deo onoga što se činilo tako veličanstvenim, nepobedivim i neprolaznim.
Sve nestaje. Večan je samo zaborav.
[Misli
]
24 Oktobar, 2007 16:45
Svaki čovek pronalazi sebi idealan , savršen cilj, ono što sanja, što želi i za čime stalno žudi. I sve mu se to čini tako magično, nestvarno, čak božansko. U stalnoj želji da dostigne taj cilj, zaboravlja da je neke stvari bolje ostaviti takvim jer je opasno ostati bez snova. Bez njih smo samo prazna ljuštura koja nije potrebna nikome i kojoj ništa nije bitno.
Neka ih u snovima. Sjajne i nedostižne, neka borave s one strane stvarnosti, magične i božanske...
18.10.
[Generalna
]
16 Oktobar, 2007 17:23
Uf, pauza... Odmor od smorova sa fakulteta, glupih profesora, dabrova i drugih zverinja (zamislite me kako dišem duboko, kao da pokušavam da udahnem slobodu)...
Ne ide mi se na predavanja, samo bih da malo duže spavam, crtam i čitam prave knjige, da visim sa društvom i da igram fudbal... i Evidence i Call of Cthulhu, naravno. :)
Prsti me još uvek bole od gitare. Tek sada sam počeo da učim neke pesme, mučim se da nateram levu ruku da radi ono što ja hoću.
Desetog oktobra mi je bio rodjendan. :) Kako godine brzo prolaze... Pomalo me to plaši. Sva deca maštaju da porastu, a kad dodju u dvadesete, kao i ja, požele da tu ostanu zauvek. Anyway, te večeri sam izveo društvo na piće, tačnije na koktele. :) Kakva lepa umetnost, umetnost mešanja pića. Neka priča ko hoće kako mešanje pića nije dobro, ja to volim. Fora je kad piješ piće, a u stvari piješ najmanje pet vrsta. ;)
Ne mogu da zamislim nijednu žurku bez vinjak-kole. Ako nema onda pijem bambus. Ako nema ni toga, onda pijem pivo. Kao pravi metalac... :)
Čitamo se uskoro. Možda dotad nadjem i nešto pametno da pišem...
P.S. Nisam vam pokazao moju prvu priču Andjeo. Pročitajte... :)
[Generalna
]
05 Oktobar, 2007 18:09
E, gde ste ljudi?
Znate, primetio sam u poslednje vreme da ne ispunjavam sva obećanja koja dajem ljudima. Eto, moj blog je čist primer. :)
Od kada sam pretposlednji put pisao, dogodilo se prilično mnogo svega i svačega... ustvari i nije, sve što sam radio letos je učenje. Uhvatio sam uslov odgovarajući kod one koze (ne volim da vredjam devojke i žene ali je ona stvarno jedna kozetina!) koju sam opisivao u jednom mom članku od pre. Znate, ona glupa... :) Nije joj malo što mi je zagorčavala život celog semestra, već me je i na kraju dokusurila davši mi jebenu šesticu! Popizdeo sam ja i
svi koji su kod nje odgovarali...
Najsvežija vest je da sam juče kupio akustičnu gitaru. :) Jeeee!!! Evo, sad hvatam akorde, bole me prsti ali sam voljan da što pre naučim da sviram. Samo se nadam da neću zvučati kao ovaj tip:
U ponedeljak imam neki ispit. Svi kažu da je lako i da nisu strogi, da puštaju svakoga čak i bez nekog posebnog znanja. :( Ja opet nisam siguran ni u šta... Jbt, koji će mi q upravljačko računovodstvo kada sam na Marketing smeru? Ili Bankarski menadžment sad u trećoj...
Čitamo se kad imam više slobodnog vremena... PozZ
[Generalna
]
17 Septembar, 2007 17:40
Dugo me nije bilo... Vidim da se ovde dosta toga promenilo, novi izgled servisa (fantastičan je, btw), neki novi blogovi, neki novi ljudi... a i dalje su tu ove dosade što obožavaju Zvezde Granda... :x
I'll be back!
[Književnost
]
28 Jul, 2007 02:23
Sedim sam okružen teškim mrakom. Pritiska me i guši, vuče me za obraze, uši, nos i ruga mi se: “Ona te neće!” Podlo se smeje. Ne prestaje. Ćutim. Ne odgovaram na njegove uvrede. Kao da sam joj nešto skrivio, Noć je rešila da me izgazi i slomi, da me dotuče i ovaj put. Kao da nije dovoljno što šalje Mrak da mi se ruga i da me vređa, već šalje i Vetar koji mi donosi njen lik i glas. Čujem je. Vidim je. A onda prestane. Bol. On ne prestaje. On je uvek tu. U meni. Noć to zna pa šalje svoje sluge da ga potpiruju. Ne! Neće joj uspeti! Neće ti to uspeti, čuješ li?! Ne i ovaj put. Moji glasovi odzvanjaju kroz prostor i brzo nestaju. Još jedan trik Noći. Moj glas se brzo gubi a oni koje ona donosi ostaju duže. Evo ih opet! Predajem se... Pobedila si... Kad već ne mogu da čujem njen glas u stvarnosti, donesi ga ti, Noći. Neka samo ostane što duže. Da, ponesi i njenu sliku. Hvala...
[Književnost
]
20 Jul, 2007 03:43
“Sledeći!”, začulo se sa druge strane belih vrata. Na njima je stajala lepa, crna pločica sa izgraviranim imenom doktora Simonovića. Jedna drhtava ruka je uhvatila kvaku, nežno je pritisnula i otvorila vrata sa izvesnom dozom straha.
“Uđite, mladiću”, reče doktor neočekivano ljubazno.
“Ko bi rekao da je ovo isti čovek koji se onako izdrao malopre”, pomisli pacijent koji je ulazio. Razgledao je ordinaciju za trenutak. Uredno složeni sto ispred doktora, idobna stolica za pacijente, diplome na zidovima... Sve to mu je ulivalo poverenje, ali je još uvek mrzeo doktore. Oni nikada ne saopštavaju dobre vesti. A ipak, nisu ni oni krivi, sa ljudima uvek nešto nije u redu.
“Izvolite, sedite”, reče doktor, prekinuvši mu ove trenutke razmišljanja. “Recite mi razlog vaše posete.” Dok se spremao da odgovori, još jednom mu prolete nekoliko slika kroz um i obli ga znoj. Možda je doktor pomislio da se ovaj znoji zbog njega ili straha koji gaji prema nečemu što je primetio u ordinaciji. Medjutim, rešio je da bude strpljiv i da sačeka da njegov pacijent odgovori.
“Ovaj...”, najzad pacijent prekide tišinu koja se u debelim slojevima nataložila za tih nekoliko sekundi, “došao sam kod vas jer se osećam veoma bolesno nekoliko poslednjih dana.”
“Molim vas, detaljno mi ispričajte kako se osećate.”
“Pre nedelju dana sam šetao gradom u društvu nekih drugova. Duvao je hladan vetar a oblaci se namerili da uguše sunce koje je do tada veselo gledalo na bezbrižne stanovnike Zemlje. Sreli smo neke stare drugove i drugarice i malo popričali s njima kad nas je iznenada prekinula kiša. Otišli smo svako svojim putem. Kad sam došao kući, moja porodica je primetila da sam drugačiji. Bio sam, kako vi doktori kažete za decu, hiperaktivan. A onda su počeli i problemi. Na predavanjima nisam mogao da održim pažnju, uvek su mi misli lutale negde, više nisam lepo spavao, u stvari, nisam nikako spavao, što se odrazilo na ceo moj život a posebno na prostor ispod očiju, kao što možete da vidite. Zatim sam primetio da mi i srce nepravilno radi. Jednog trenutka je sve normalno, kad odjednom ono ubrza ludački. Ponekad ihvatim sebe kako sedim na terasi, buljim u zvezde i uzdišem.
“Zanimljivo...”, promrmlja doktor.
“Možete li mi reći šta se dešava sa mnom? Koji lek treba da popijem da sve to prođe?” reče mladić tužnim tonom usaglašenim sa izrazom u očima.
“Bojim se da je vaš slučaj beznadežan. Za takvu bolest još uvek nema leka.”, samouvereno mu odgovori doktor. “Vi ste nepovratno zaljubljeni i nijedan doktor vam ne može pomoći. Ako želite da ostanete u istom stanju neka vam ta devojka bude još uvek drugarica, ako želite da se stanje pogorša - neka vam bude devojka. A ako želite da se izlečite - oženite je! Posle toga nećete imati probleme ni sa srcem ni sa snom. Doviđenja i ne zaboravite da platite pregled na šalteru.”
“Uđite, mladiću”, reče doktor neočekivano ljubazno.
“Ko bi rekao da je ovo isti čovek koji se onako izdrao malopre”, pomisli pacijent koji je ulazio. Razgledao je ordinaciju za trenutak. Uredno složeni sto ispred doktora, idobna stolica za pacijente, diplome na zidovima... Sve to mu je ulivalo poverenje, ali je još uvek mrzeo doktore. Oni nikada ne saopštavaju dobre vesti. A ipak, nisu ni oni krivi, sa ljudima uvek nešto nije u redu.
“Izvolite, sedite”, reče doktor, prekinuvši mu ove trenutke razmišljanja. “Recite mi razlog vaše posete.” Dok se spremao da odgovori, još jednom mu prolete nekoliko slika kroz um i obli ga znoj. Možda je doktor pomislio da se ovaj znoji zbog njega ili straha koji gaji prema nečemu što je primetio u ordinaciji. Medjutim, rešio je da bude strpljiv i da sačeka da njegov pacijent odgovori.
“Ovaj...”, najzad pacijent prekide tišinu koja se u debelim slojevima nataložila za tih nekoliko sekundi, “došao sam kod vas jer se osećam veoma bolesno nekoliko poslednjih dana.”
“Molim vas, detaljno mi ispričajte kako se osećate.”
“Pre nedelju dana sam šetao gradom u društvu nekih drugova. Duvao je hladan vetar a oblaci se namerili da uguše sunce koje je do tada veselo gledalo na bezbrižne stanovnike Zemlje. Sreli smo neke stare drugove i drugarice i malo popričali s njima kad nas je iznenada prekinula kiša. Otišli smo svako svojim putem. Kad sam došao kući, moja porodica je primetila da sam drugačiji. Bio sam, kako vi doktori kažete za decu, hiperaktivan. A onda su počeli i problemi. Na predavanjima nisam mogao da održim pažnju, uvek su mi misli lutale negde, više nisam lepo spavao, u stvari, nisam nikako spavao, što se odrazilo na ceo moj život a posebno na prostor ispod očiju, kao što možete da vidite. Zatim sam primetio da mi i srce nepravilno radi. Jednog trenutka je sve normalno, kad odjednom ono ubrza ludački. Ponekad ihvatim sebe kako sedim na terasi, buljim u zvezde i uzdišem.
“Zanimljivo...”, promrmlja doktor.
“Možete li mi reći šta se dešava sa mnom? Koji lek treba da popijem da sve to prođe?” reče mladić tužnim tonom usaglašenim sa izrazom u očima.
“Bojim se da je vaš slučaj beznadežan. Za takvu bolest još uvek nema leka.”, samouvereno mu odgovori doktor. “Vi ste nepovratno zaljubljeni i nijedan doktor vam ne može pomoći. Ako želite da ostanete u istom stanju neka vam ta devojka bude još uvek drugarica, ako želite da se stanje pogorša - neka vam bude devojka. A ako želite da se izlečite - oženite je! Posle toga nećete imati probleme ni sa srcem ni sa snom. Doviđenja i ne zaboravite da platite pregled na šalteru.”
